Don’t hate the media - become the media

Hvala mungosu što je iskopao ovaj post iz naftalina, obavešten sam da je vaskrsao pa rekoh grehota da skuplja prašinu. Radi se o postu koji sumira situaciju sa poslodavcima u Srbiji.

Situacija je različita, sa nekima možes da se dogovoriš, a neki insistiraju da ti plate preko računa. Ja sam prestao da radim sa Srbima (osim sa ljudima koje poznajem) baš zbog plaćanja, zakeranja, zajebavanja, omalovažavanja… ali imam neko iskustvo iz vremena pre moje odluke, na osnovu kojega sam i doneo takvu odluku.

Recimo, dešavalo mi se da ljudi plate sve regularno a onda te cimaju svaki drugi dan za svaku glupost (“ne radi mi mis”, “nemam slovo č na tastaturi”... a ti si im odradio sam sajt) i kada ti pripadne muka i objaviš da ćeš svaki dolazak naplaćivati, oni se kao čude kako ih ti dereš jer, Bože moj, već su ti jednom platili. Ja tada uvek spomenem majstora za veš mašinu i kako oni naplaćuju dolazak posebno, materijal posebno, ruke posebno i ni jedan dolazak ne propuste da naplate. Zašto bih ja (ti, svi) bio luđi od majstora za popravku veš mašina? Na kraju ja ispadnem bezobrazan. Zaključak: ne želim da radim sa takvima.

Slučaj 2: kada ti lepo ispričaju šta hoće, prvo pitanje je “koliko će to da košta”. U stvari, da se ispravim, prvo pitaju koliko košta pa tek onda kažu dobar dan, a ono što im treba tek ako im odgovara cena koju ti ne umeš da napraviš jer ne znaš šta treba da odradiš. Posle ubedjivanja da moraju prvo da ti kažu šta hoće (uglavnom radi ilustracije spomenem kupovinu u prodavnici i kako ne možeš na vratima da pitaš koliko će to da me košta kada prodavac ne zna ni šta hoćeš da kupisš. To mora ilustrativno jer izgleda da tek onda shvate). Saslušaš sve redom, proceniš za koliko ti se isplati da radiš, umanjiš tu cifru na granicu isplativosti i saopštiš im. Odgovor je obično u fazonu: “Šta tu toliko košta kada samo sediš za kompjuterom a kompjuter sve sam odradi”. Zaključak. zaboravi na takve.

Treća, najopasnija grupa se zove “može sve“. Čim neko počne previše da ti povlađuje, “može”, “nema problema”, “nije problem”,... odmah beži odatle jer će te sigurno:
a. Zavlačiti za pare mesecima
b. Platiće ti samo onoliko koliko oni misle da treba da plate bez obzira šta ste se dogovorili
c. Za cenu koju ti plate tražiće da im čuvaš decu, kuvaš kafu, pereš auto i da uvek budeš na potezu: “gde ja okom tu ti skokom”. Zaključak: ni slučajno ne radi sa takvima.

I na kraju, grupa zvana “čobani” (izvinjavam se profesionalnim čobanima, ovo nije smišljeno kao uvreda njima već se koristi kao popularni izraz za morone sa parama ali bez mozga): Treba mu sajt (obično zato što “i drugi imaju”). Od prvog sekunda su sa tobom na “prst u dupe” kao da ste najbolji ortaci.

Ti pitaš:

• Šta želite da imate na sajtu?

• Ne znam, onako da bude… lepo. Vidi mi smo kupili ove kompjutere, platili smo 20 000 evra…. vidi ima i CD, ima i ono za kasete (misli na floppy)...

• Da ok, znam da hoćete lepo, ali sadržaj?

• Kakav sadržaj?

• Pa šta hoćete da stavite na sajt? Informacije o firmi, adresa, kontakt, .... proizvode…

• Da, sve to.

• Jel’ imate neku bazu proizvoda.

• Ne znam, pitaj “Peru” on zna SVE oko kompjutera. Peroooooooooo, jel imamo neku bazu?
  Zvoni telefon…. po zvuku prepoznaješ da je lokal.

• “Pero, jel’ imamo neku bazu? Dobro. U redu. Daj vidi za to. Jel’ ti doneo Žika… jesi video onu sinoć? Kako bi je… ”
  (razgovor traje 20 minuta o seksu, kolima, nekoj drolji, ... a ti blejiš i čekaš kao budala i razmišljaš zašto odmah ne izađeš napolje i zaboraviš na ovaj projekat, ali ti osnovno vaspitanje ne dozvoljava da ustaneš i odeš, a naročito da upadaš u tuđi razgovor pa makar i sa pitanjem “hoće li to dugo?”)

• E (“izvini” ne postoji u njihovom rečniku), znaš Pera je stručnjak za kompjutere, a sinoć smo … (pa tebe davi sa svojim herojskim poduhvatima, kako je karao neku drolju, kako je …. aproksimativno još 15 minuta)

• Na kraju se pojavljuje Pera sa pitanjem “kakva ti baza treba?”. Pa kada pokušaš da objasniš da ti je dovoljan i spisak proizvoda da vidiš čime se bave, ispostavi se da je Pera stručnjak za kompjutere utoliko što razlikuje kasetu od diskete. Na kraju dobiješ neko obećanje da će ti spremiti nešto, a kada zamoliš da ti pošalju mailom obično dobiješ odgovor: “E nemoj mene sa tim” ili “Jel’ može faksom” ili “Nisu nam još instalirali e-mail”...

• Dobro, odoh ja sada, videćemo se…

• Važi, pa ti kad “napraviš” – javi se… (šta god da mu znači “napraviš”)
  

Dilema: “Napraviti” ili “ne napraviti”? Ako ne napraviš onda ispadaš ti drkoš, neprofesionalac, čovek kome se ne može verovati… a ako “napraviš” nejčešće prođe sa “dobro, super” (bez gledanja) javi se Peri, znaš on zna SVE o kompjuterima… To obično “zvuči” ovako:

• Ja sam došao da Vam kažem da je gotov predlog, sada mi stvarno treba neki materijal, tekstovi, slike, proizvodi…

• Pa jel’ ti to Pera nije dao, znaš on zna sve o kompjuterima.
  (Ti se misliš. samo da ne zove sada Peru jer će proči još pola sata)

• Dolazi Pera sa žvakom da nije imao vremena, izgubio je tvoju adresu, zaboravio, slupao je auto… šta god…
  

... i da ne gušim više, zaključak sam izvedi.

Ako sam propustio neku grupu, izvinjavam se najponiznije.
Ostale grupe su uglavnom kompilacija najgorih osobina gore navedenih.

Da ne grešim dušu, ima i ozbiljnih ali su oni kao Pande – izumiru i ne razmnožavaju se.

Želim ti puno uspeha i sreće u radu.

A, da, da odgovorim na pitanje… ne moraš da imaš firmu ako možeš da uzimaš keš, a čak i ako je plaćanje preko računa ni za to ti ne treba firma, dovoljan ti je žiro račun. Sa strancima moraš da imaš bar neki račun na koji bi ti uplatili a za to ti nije potrebna firma.

Kada nastupaš kao firma to ima specifičnu težinu, i za i protiv. Kao pojedinac tvom poslodavcu je jasno da si freelancer i šta može očekuje od tebe. On zna da radiš kod kuće pa te većina tako i gleda kao “onaj što prčka kod kuće”, ali kao firma, izgledaš ozbiljnije (još ako staviš palačinku….) ali preti opasnost da počnu da ti mere firmu… da li je dovoljno velika, ozbiljna, iskusna, zelena, plava, ljubičasta, visoka, niska, debela, mršava…

Your call.

p.s. Namerno nisam koristio ni jedan smajli jer nije uopšte smešno.

This entry was posted on Friday, September 30th, 2005 at 6:00 am and is filed under Web Design, Web Development. You can follow any responses to this entry through the RSS 2.0 feed. You can leave a response, or trackback from your own site.